Zašto je inkluzivno predškolsko obrazovanje važno za decu sa smetnjama?

Pokrenut na samom početku rada organizacije 2000. godine, Program predškolskog obrazovanja dece sa smetnjama koji realizujemo sa predškolskom ustanovom „Dečja radost“ prošao je kroz različite faze razvoja.

Prvobitne aktivnosti koje su bile usmerene na uključivanje dece u redovne vrtićke grupe, realizovane su kroz lična poznanstva i na osnovu dobre volje vaspitačica. Stručna javnost u Pančevu je bila otvoreno protiv našeg pristupa, kao i dosta roditelja dece široke populacije. Ali, mi smo imali jasno postavljen cilj – uključivanje svakog deteta sa smetnjama u vršnjačku sredinu.

Kako smo od povremenih radionica došli do potpune uključenosti

Deca su u vrtiće uključivana uz asistenciju, koja je osim direktne podrške detetu, podrazumevala i pružanje pomoći i podrške zaposlenima kada naiđu na izazove. Rad u okviru programa su činile i zajedničke edukacije vaspitačica, stručnih saradnica predškolske ustanove i asistentkinja VelikiMali. PU “Dečja radost” Pančevo je jedna od prvih državnih ustanova u zemlji koja je započela ovakav proces.

Paralelno sa uključivanjem dece uz asistenciju otpočele su i grupne, popodnevne aktivnosti u redovnom vrtiću. Naša prvobitna ideja, u vreme otpočinjanja ovih grupnih aktivnosti, bila je da oformimo grupu dece sa teškoćama u razvoju pri redovnom vrtiću, u prepodnevnim časovima. Cilj nam je bio da kroz rad u ovoj grupi, uz druženje sa decom široke populacije iz redovne grupe istog vrtića, podržimo proces pripreme dece sa smetnjama za inkluziju u grupe vrtića koje su najbliže mestu stanovanja deteta.

Iako su svi koraci ovog programa bili predviđeni, naišli smo na problem koji je bitno uticao na dalje odvijanje ove aktivnosti.

Prepreka koja nas je neprijatno iznenadila bila je peticija roditelja dece redovne grupe koja su upisana u isti vrtić u kojem smo planirali da organizujemo pomenutu aktivnost. Zahtevali su stopiranje programa, navodeći da “opravdano strahuju” da i njihova deca mogu da postanu “ometena u razvoju”. Nakon razgovora sa tadašnjom direktorkom i stručnim timom PU “Dečja radost”, dogovoreno je da će se aktivnosti dešavati u popodnevnim satima.

Tokom 2002/2003. godine smo kroz donacije USAID-a, grada Konstanca i lokalne samouprave obezbedili sredstva za renoviranje vrtića “Lasta”, koji je i arhitektonski prilagođen deci sa smetnjama u razvoju. Do sredine 2004. godine poslepodnevne kreativne radionice su se odvijale u tom prostoru.

Nismo odustali od ideje da deca sa smetnjama zajedno sa grupom dece široke populacije koriste isti vrtić u prepodnevnim satima. Kako bi na lokalnom nivou obezbedili spremnost za pokretanje ovog tranzitornog vrtića koji bi postao deo sistema predškolskog obrazovanja, organizovali smo nekoliko javnih kampanja u lokalnoj zajednici u cilju senzibilizacije šire javnosti za probleme i mogućnosti dece i mladih sa smetnjama („Drugačiji, pa šta!“, “Poseban prijatelj”, “Kvalitetno obrazovanje za sve”). U septembru 2005. godine, pokrenut je rad u integrativnom vrtiću “Lasta”.

Rad u integrativnom vrtiću se pokazao kao dobar način da deca:

  • nauče da funkcionišu u grupi;
  • steknu iskustva kroz kontakt sa vršnjacima i odraslim osobama;
  • postanu samostalnija u svakodnevnim aktivnostima u skladu sa svojim mogućnostima;
  • prilagode se dnevnom režimu

Pored redovno upisane dece, ovu grupu su posećivala (jednom do tri puta nedeljno) i deca koja su bila u pripremi za uključivanje u redovnu grupu. I dalje smo smatrali da sva deca sa smetnjama treba da budu zajedno sa svojm vršnjacima.

Prelomna godina u razvoju Programa je bila 2007. Te godine grad Pančevo u potpunosti preuzima finansiranje angažovanja asistentkinja (pre toga podržano kroz donacije Ambasade Australije, grada Konstanca i lokalne samouprave) i potpisujemo prvi zvanični sporazum o saradnji sa predškolskom ustanovom, koji se od tada obnavlja svake godine.

Grad Pančevo je kroz Program obrazovanja i vaspitanja dece sa smetnjama u razvoju Inicijative za inkluziju VelikiMali i PU “Dečja radost” doprineo da se i pre donošenja nove zakonske regulative postignu mnoge promene po pitanju ostvarivanja prava na obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju zajedno sa vršnjacima.

U skladu sa novim zakonskim okvirom, od radne 2012/2013. godine prestala je da funkcionišeintegrativna grupa u vrtiću „Lasta“.  Sva deca koja su pohađala tu grupu upisana su u redovne grupe vrtića, u kojima saradnice organizacije VelikiMali realizuju podršku.

Na taj način razvoj Programa je obezbedio ostvarivanje inkluzivnih principa, a to je obezbeđivanje obrazovanja sve dece sa smetnjama u razvoju u redovnom vršnjačkom okruženju koje jedino pruža neophodne i optimalne  uslove za njihov razvoj.

Inkluzivno obrazovanje – neophodan korak u postizanju ravnopravnosti

Na pragu punoletstva Programa, iz svog ugla o njemu pričaju naše saradnice Milkica Vukašinović i Marija Macakanja. Marija je u organizaciji od osnivanja, jer joj se dopao stimulativni pristup rada kroz igru. Milkica se pridružila godinu dana kasnije, 2001. godine, nakon 19 godina rada u specijalnoj školi.

– Koristi od Programa za decu sa teškoćama su velike. Da bi optimalno razvijala svoje potencijale, neophodno je da budu u vršnjačkom okruženju i da imaju interakciju sa vršnjacima. Usvajanje veština i pravila ponašanja uspešnije je u grupi. Deca su deci model ponašanja u sticanju neophodnih navika za svakodnevne aktivnosti. Atmosfera podrške, razumevanja i saradnje koja se ostvaruje u grupi korisna je za svako dete. Za kvalitetniji razvoj saznajnih, socijalnih i komunikacijskih veština, važno je uključivanje u vršnjačku grupu u ranom uzrastu – ističe Milkica.

Marija dodaje da se uključivanjem dece na ranom uzrastu u vršnjačku grupu stvara mogućnost pružanja blagovremene i stručne pomoći roditeljima za ostvarivanje prava.

– Kroz podršku koju pružamo zajedno sa zaposlenima u vrtiću, neguje se pozitivan i prihvatajući stav prema deci i njihovim porodicama. Razvoj dece se kontinuirano prati i podstiče, pa u tom smislu inkluzivno obrazovanje predstavlja priliku za otkrivanje potencijala deteta za dalji razvoj, osposobljavanje za školovanje i, što je najvažnije, kvalitetniji život – naglašava Marija.

U radu se ponekad nailazi i na izazove, poput nepoverenja u mogućnosti za ostvarenje inkluzije, koje onda prati osećaj nesigurnosti vaspitača i vaspitačica u sopstvene kompetencije za rad sa decom sa teškoćama. Prema Marijinim i Milkicinim rečima, ovakve teškoće u radu se prevazilaze uz dobru informisanost i pripremu, uvažavanje individualnih potreba deteta i saradnju sa roditeljima.

– Naš posao je, između ostalog, i da pomognemo vaspitačima u realizaciji planiranih aktivnosti i često pružamo neposrednu pomoć u vaspitno-obrazovnom radu. Takođe, važnu podršku pružamo i roditeljima kroz individualne razgovore i sastanke. Uključavanje roditelja u praćenje i napredovanje funkcionisanja deteta je izuzetno važno. Inkluzivno obrazovanje je timski rad koji omogućava očuvanje potencijala deteta za razvoj i usvajanje veština i znanja – objašnjava Marija.

I time dolazimo do zaključka da je, nakon 17 godina, ovaj Program najbolji pokazatelj onoga što kao organizacija zastupamo – inkluzivno obrazovanje daje mogućnost deci sa smetnjama da uče u grupi i razvijaju svoje potencijale, omogućava im učešće u socijalnoj sredini i smanjuje isključenost iz vaspitno-obrazovnog sistema.

Istovremeno, inkluzija omogućava i deci iz takozvane šire populacije da, kroz druženje i učenje sa vršnjacima koji imaju teškoće u razvoju, razumeju i poštuju različitost, što doprinosi ravnopravnosti i razvijanju empatije i tolerancije.

A toga nikada ne može da bude previše, zar ne?

 

* Tekst prvi put objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *